Govoriti Zidu

Stvarnost je, kod Fjorija, data na nekoj vrsti distance koja ne iskljucuje prisan odnos sa stvarima. Stvari mozda ostaju nedokucive i strane (strane i sebi, otuda ravnodusne i zavodljive), ali su subjektu ipak drage i srodne: "Cirkulisemo/ u jednoj prisnoj sceni: / oblaci, zidovi, stabla; ali ne mozemo/ da ih zagrlimo, shvatimo do kraja./ Daleko smo od pravih stvari/ koje su oko nas./ Pravimo gresku." Pejzaz grada ili "prirode," nase okruzenje, zacelo je jedna prisna scena, postoje neke telesne senzacije, mozda citava erotologija klizenja tela kroz prostor, ali kako prostor, tako i stvari u njemu, samo nas privlace, zavode, ostajuci nam uvek strane, bitno distancirane i povucene u sebe, kao neka retraktilna bica koja nam izmaknu cim posegnemo za njima. Mi, dakle, ne mozemo da "se vratimo" stvarima, ili, kako kaze pesnik, ne mozemo da ih "zagrlimo," nemamo gde da to ucinimo jer je rec o jednom spoljasnjem prostoru, glatkom i sjajnom, o spoljasnjim senzacijama bez secanja (zaboravnim, senilnim). Iza stvari necemo nikada naci njihovu kucu u koju bismo mogli da se vratimo, nego uvek i samo cistinu, novi spoljasnji prostor, novo otvaranje, novu prazninu koja se ponavlja, klizi, privlaci, pustinju koja nas okruzuje, ali i mesto s kog govorimo, mesto poezije. Dejan Ilic Ove pesme zive od figure poredjenja, odrzavaju se na pronicljivoj upotrebi, neretko genijalnoj, jednog obicnog "kao," istinskom stozeru na kom se okrece, odapinje i razresava svaka pesma... Eksplicitno poredjenje vec je decenijama (mozda oduvek) uzas pesnika koji ga, odvec cesto, ukidaju, ili nastoje da od poredjenja naprave analogiju, nesto magicno i misteriozno odvec cesto, medjutim, nesto besmisleno i nemotivisano. Fjori je, dakle, povratio jeziku jedan od uobicajenih aspekata "normalnog" jezika... Djordjo Manakorda